Зборник на Миладиновци/ 4

Од Wikisource
Прејди на прегледникот Прејди на пребарувањето
Самовилско ѕидање 4 самовилска

од Браќа Миладиновци
Руса Стана и самовила
на современ македонски правопис



С'нцено ми је на заод,
Самовила је зад гора,
Мирче војвода пред неа,
Брза је коња водеше,
Црвен је бајрак носеше,
Мирче војвода говорит:
„Самовила ле, Мајко ле!
Доста ти коња поводиф,
Доста ти бајрак поносиф.”
И Самовила вореше:
„Поводи Мирче поводи,
Ицрвен бајрак поноси
До зеленине ливаѓе,
До студенине кладенци.
Тамо се женит Јанкула;
Девет си сестра канило,
Десета сестра не кани
Десета сестра Коприна.”
Коприна во двор седеше,
Грумка си керка чешлаше,
Како је лепо чешлаше,
Така је лепо плетеше,
Така је ука учеше:
„Грумко ле керко, Грумко ле!
Кога ке одиш у вујка
У вујка, керко, на свадба,
Дан' фатиш оро наколу,
Дан' пуштиш саја до земи,
Дан' крениш превез от очи;
Дан' те доглеат вујко ти
Вујко ти, керко, Јанкула;
От' је вујко ти неверен
Неверен, керко, без вера,
Дан' ми ти кренит страмота.”
Грумка отиде на свадба.
Грумка си мајка не почу;
Си фати оро наколу,
Си пушти саја до земи,
Си крена превез от очи.
Ми је доглеа вујко је,
Вујко е лепо говорит:
„Сватои, бели сватои!
Не преполнвите пушките,
Не презобвите коњите,
Неестата ни је во дворје.”
Грумка го вујка дочула,
И љуто ми прок'лнала:
„Оф леле боже милечек!
Зароси роса крваа,
И погорешти камења,
Пот'лчете го вујка ми
Вујка ми, боже, Јанкула!”
Како ми Грумка прок'лна,
Пуста се клетва фатила.
Зароси роса крваа,
И погорешти камења,
И пот'лкое вујко је.