| HIMNUSZ
Isten, áldd meg a magyart
Jó kedvvel, bőséggel,
Nyújts feléje védő kart,
Ha küzd ellenséggel;
Bal sors akit régen tép,
Hozz rá víg esztendőt,
Megbűnhődte már e nép
A múltat s jövendőt!
Őseinket felhozád
Kárpát szent bércére,
Általad nyert szép hazát
Bendegúznak vére.
S merre zúgnak habjai
Tiszának, Dunának,
Árpád hős magzatjai
Felvirágozának.
Értünk Kunság mezein
Ért kalászt lengettél,
Tokaj szőlővesszein
Nektárt csepegtettél.
Zászlónk gyakran plántálád
Vad török sáncára,
S nyögte Mátyás bús hadát
Bécsnek büszke vára.
Hajh, de bűneink miatt
Gyúlt harag kebledben,
S elsújtád villámidat
Dörgő fellegedben,
Most rabló mongol nyilát
Zúgattad felettünk,
Majd töröktől rabigát
Vállainkra vettünk.
Hányszor zengett ajkain
Ozmán vad népének
Vert hadunk csonthalmain
Győzedelmi ének!
Hányszor támadt tenfiad
Szép hazám, kebledre,
S lettél magzatod miatt
Magzatod hamvvedre!
Bújt az üldözött, s felé
Kard nyúlt barlangjában,
Szerte nézett s nem lelé
Honját e hazában,
Bércre hág és völgybe száll,
Bú s kétség mellette,
Vérözön lábainál,
S lángtenger fölette.
Vár állott, most kőhalom,
Kedv s öröm röpkedtek,
Halálhörgés, siralom
Zajlik már helyettek.
S ah, szabadság nem virúl
A holtnak véréből,
Kínzó rabság könnye hull
Árvák hő szeméből!
Szánd meg Isten a magyart
Kit vészek hányának,
Nyújts feléje védő kart
Tengerén kínjának.
Bal sors akit régen tép,
Hozz rá víg esztendőt,
Megbűnhődte már e nép
A múltat s jövendőt!
FERENC KÖLCSEY (1823)
|
ХИМНА
Боже, благослови го Унгарецот
со изобилство и радост,
подај му рака заштитна
во борби против врагот;
од несреќи е сразен сет,
дај му сега среќни дни,
се напатил овој народ клет
од мината и иднини!
Нашите предци си ги водел кон
светиот на Карпатите врв,
преку тебе најде убав дом
на Бендегуз славната крв.
И до кајшто ечат на Дунав
и на Тиса брановите,
цвета на Арпад херојското семе,
на татковината синовите.
За нас по полето на Куншаг
зрел клас ни вееше,
од пенушките на Токај
нектар ни лееше.
Знамето наше го садеше
во турски шанец див,
и под војската на Маќаш стенкаше
на Виена бедемот сив.
Но поради нашите гревови
те фаќаше голем гнев,
и пушташе молњи и громови
и ширеше страшен рев.
Ти монголска стрела дива
ни фрлаше на пат,
потоа турски јарем тежок
ни ставаше на врат.
Колку пати од усните
на Турците екна бесна
над коските на нашата војска
победничка песна!
Колку пати, о родино, се крена
твојот син од твојта град,
и си станала поради својот пород
гроб за својот пород млад!
Се крие прогнатиот в дувло,
и таму меч му кине сон,
се обѕира сегде, но не наоѓа
дом во својот дом.
Кон врв се стреми, в поле слегува
очај го има сотрено.
Потоп пред нозете негови,
а над него море огнено!
Таму стоел град, сега руина,
радост беше секаде и сјај,
смртен шум и плач се шири
веќе в сиот крај!
И слобода не цути веќе
од крвта на мртвите,
солзите течат на тешко ропство
од очите на жртвите!
Сожали го, боже, Унгарецот,
кого опасност го сви,
подај му рака заштитна,
од маките спаси го ти!
Тој од несреќи е сразен сет,
дај му сега среќни дни,
се напатил овој народ клет
од мината и иднини!
Препеал: ПАСКАЛ ГИЛЕВСКИ
|
